Неки људи тврде да би се земље требало фокусирати искључиво на економију у развоју како би елиминисале сиромаштво, док други сматрају да развој води ка еколошким проблемима и да га стога треба обуставити.Чини ми се да је у питању само различит нагласак: оба става имају своје оправдање у зависности од потреба различитих земаља.

С једне стране, има смисла да осиромашене земље дају приоритет процвату економије у односу на његове импликације на екосистем.Из перспективе заговорника овога, сам проблем који исцрпљује ове нације није станиште флоре и фауне, већ заостала економија, било да се ради о ниској продуктивности у пољопривреди, недовољном улагању у инфраструктуру или о милионима смрти од глади и болести.С обзиром на то да је овај стимулативни економски раст крунисан као од највеће важности у обезбеђивању средстава за решавање ових проблема.Један убедљив пример је Кина, где је буран економски успон у последњих пола века био сведок драматичног смањења сиромашног становништва и елиминације глади.
Иако аргумент има своју улогу у мање развијеним регионима, није довољно оправдан да их ућутка
еколози који протестују на улицама у индустријализованим земљама, који су већ искусили штетне последице заједно са економским наградама.У Америци, на пример, популарност приватних аутомобила је постала главни кривац за повећање угљен-диоксида.Такође, трошкови за решавање погубних утицаја неких индустријских пројеката могу у великој мери надмашити њихов допринос пореском систему, узимајући у обзир дугорочну ерозију земљишта и контаминацију река услед опасног загађења – ова забринутост из економске перспективе такође изазива тврдњу да процват не би требало да буде на жртви животне средине.
У закључку, свака изјава има своје оправдање из одређене перспективе, рекао бих да би привреде у развоју могле да извуку поуке из индустријализованих земаља у њиховим искуствима у бављењу односима између развоја и еколошког система, и стога иницирају свеобухватнију стратегију која ће задовољити њихове захтеве.